Iz „žitnice Evrope“ u „agrarnu pustinju“
Iako bogata černozemom, zemljištem prirodnog potencijala, novije studije pokazuju da je skoro polovina površina u panonskoj pokrajini u kategoriji siromašnih humusom. Nepraktična agrarna politika, marginalizacija stočarstva, kao i nadolazeće klimatske promene uticale su na postepen gubitak organskih materija – humusa, te veoma mali broj gazdinstava zaista privređuje na njivama koje sadrže količinu dovoljnu za uspešnu ratarsku proizvodnju.
Eolska erozija, ekstremne suše i poplave samo su neke od klimatskih katastrofa koje prete da svojom učestalošću u budućnosti pretvore Vojvodinu iz „žitnice Evrope“ u „agraranu pustinju“. Naoko nevidljiva, ali jednako bitna posledica jeste gubitak organskih materija iz poljoprivrednog zemljišta, proces na koji je svojim delovanjem uticao i čovek.
Od prethodno oko pet odsto prisustva humusa, počinje priču Jordana Ninkov iz Laboratorije za zemljište i agroekologiju pri Institutu za ratarstvo i povrtarstvo, nama je sada prosek 3,5 odsto.
„Iako to ovako ne zvuči strašno, sve ispod jedan odsto se smatra potpuno degradiranim za ratarsku proizvodnju, a mi klizimo ka tome. Kada imamo degradirano zemljište, ono ne zarobljava tu organsku materiju, već je paradoksalno još više ispušta i time se dodatno ubrzava proces i doprinosi emisiji ugljen-dioksida. Organske materije su nosioci plodnosti zemljišta, i mi taj proces moramo da zaustavimo, posebno zbog toga što će nam biti potrebno više hrane u nadolazećem periodu“, objašnjava Jordana Ninkov.
Humus funkcioniše kao sunđer, opisuje poljoprivrednik Josip Mačković iz Tavankuta.
„Mi na području Vojvodine imamo više padavina u toku godine, ali su one loše raspoređene. Humus bi, stoga, trebalo da čuva vlagu, odnosno njen višak, koju zemljište koristi i biljke crpe kada nastupe sušni periodi“, rekao je on.
Sagovornici Agrosmarta i VOICE-a su saglasni u jednom – udela u opadanju kvaliteta obradivog zemljišta ima i nacionalna agrarna politika.
Kada se pogleda trend vlasništva u Srbiji u odnosu na svet, vidimo da je većina zemljišta u drugim zemljama u privatnom vlasništvu. S druge strane, na milion i 600 hiljada hektara obradive zemlje u Vojvodini, svi veliki privatni vlasnici mogu da stanu u 200 hiljada, a ostalo su mali usitnjeni proizvođači. Dakle, kada se zemljište u državnoj svojini daje u zakup to se radi na veoma kratak period – najčešće godinu dana, a poljoprivrednik koji ga obrađuje nema nikakav interes da ga iza sebe ostavi u dobrom stanju. Niko ne zna da li će posle pet godina i dalje imati pravo da obrađuje tu površinu, te se onda i same investicije, pogotovo na duže staze, ne isplate.
Na tom tragu, poljoprivrednik Josip Dulić kaže da je potrebno dve-tri godine samo za sređivanje zemljišta kako bi se dovelo u stanje koje je pogodno za obradu.
„Dakle, to podrazumeva uništavanje korova, izbegavanje monokultura – kada dobijete u zimu zemljišta, šta vam onda ostaje? Kukuruz i suncokret“, ništa drugo, kazao je Dulić.
Kao primer dobre prakse, sagovornici su naveli Holandiju, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu.
„Eparhija sremska, kao i država, ima zemlju koju izdaje u zakup, ali to radi na period od pet godina. Pored toga, radi se analiza zemljišta pre ulaska površine u zakup i nakon isteka četvrte godine korišćenja, a zemljište mora ostati u istom stanju. Ako je ono narušeno, onda postoje neke klauzule u ugovorima koje može da aktivira – na primer, zakupac je dužan da na osnovu preporuka preduzeme meliorativne mere poporavke uz nadzor agronoma. Država, u tom smislu, ne propisuje nikakve obaveze. Jedino što se radi, ali što je samo u vidu preporuke, jeste da se analize rade pri ulasku na državno zemljište koje se izdaje na više od pet godina“, objašnjava istraživačica Jordana Ninkov i naglašava da ne postoji dobar pravni mehanizam za sankcionisanje u slučaju pada organske materije.
Dodatni problem poljoprivrednik Josip Mačković vidi u tome što država ustupa najplodnije zemljište, kao u Malom Bajmoku kod Subotice, za podizanje industrijskih zona.
„A te kompanije – jedan dan su tu, sutra se spakuju i odu, a nama ostavljaju prazne hale i uništeno zemljište. S druge strane, u Subotici postoji toliko zapuštenih postrojenja – Sever, 29. novembar, koja se uopšte ne koriste“, ukazuje on.
Pospešivanje i stimulacija stočarske proizvodnje je, naime, jedno od potencijalnih rešenja. Govedarstvo, pre svega, povlači za sobom uzgoj lucerke, biljke koja se koristi u ishrani domaćih životinja, a koja nakon nekoliko godina i truljenja korenskog sistema ostavlja ogroman potencijal humusnog zemljišta. Pored toga, stočarstvo je i glavni motor za proizvodnju stajnjaka kao organskog đubriva, čija je upotreba, s druge strane, gotovo marginalizovana u Srbiji nauštrb veštačkog đubriva.
Tresetišta posebno ogrožena
Posebno ugrožena područja jesu tresetišta. Naime, treset je organski sediment koji je nastao dugotrajnim procesom taloženja životinjskih, biljnih i drugih ostataka u vlažnim sredinama. Međutim, ova vrsta zemljišta čini svega tri odsto kopna na svetu. Svetski trend je da se tresetišta čuvaju kao prirodna staništa zbog toga što mogu da zarobe do 30 odsto ukupnog ugljenika smeštenog u zemlji, što ih čini značajnim faktorom u susret klimatskim promenama. Ovi lokaliteti su prethodno bili eksploatisani. Subotička peščara, kao i tresetišta na Vlasini jesu neka od retkih područja u Srbiji koja su pretvorena u zaštićena područja.
U kontekstu klimatskih promena neke globalne priče, kao što je smanjenje intenziteta bavljenja stočarstvom, nisu primenjive na naše područje, smatra Jordana Ninkov iz Laboratorije za zemljište i agroekologiju.
„Nama u Vojvodini treba stočarstvo zbog zemljišta. Rešenje je da svako poljoprivredno gazdinstvo ima određen broj stoke, to je iskustvo zemalja u okruženju. Pa čak ni velika preduzeća, poput Matijevića, nemaju dovoljno stajnjaka, pa moraju da rade rotaciju“, rekla je Jordana Ninkov.
Međutim, cena mleka se, na primer, nije mrdnula u poslednjih godinu dana, a bavljenje stočarstvom je slabo isplativo u trenutnoj agro-ekonomskoj klimi.
Poljoprivrednik Josip Mačković ukazuje na zapadnoevropsku praksu.
„U Holandiji poljoprivrednici prodaju finalni proizvod i imaju prihod od oko 7.000 evra po hektaru, dok mi prodajemo sirovinu, i imamo prihod od 1-2.000 evra po hektaru – i onda se još hvalimo našim izvozom, recimo, kukuruza, a stočarstvo nam propada. Dakle, mi treba da kažemo ‘ne’ prodaji kukuruza i pšenice, i da zapravo izvozimo mleko i meso, kao gotove proizvode“, zaključuje Mačković, dok Josip Dulić podvlači da ljudi koji se bave stočarstvom treba da dobiju prioritet.
Igor Išpanović (Agrosmart i VOICE, naslovna foto: Beta)
Napomena: Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autoru Igoru Išpanoviću i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije
